Radijacija bend

NOĆAS ČEKAM NA TVOJ ZNAK (kratka priča) * Krenulo je bezazleno, nevino, onako spontano, rekao bih pomalo i naivno, još u prošlom veku.Bilo je davno, u stvari, baš davno, kad pozovem svoja sećanja u pomoć i osvrnem se danas oko sebe.Počelo je slično kao i sam nastanak muzike, ritmom, bez ikakvih naznaka prepoznatljive melodije, jednostavno sa par otkucaja u trenutku, par stidljivih kucanja na mojim vratima, otkucajima koji su te večeri otvorili jedno novo poglavlje u nekim životima i životima koji će tek doći. Ni danas ne znam odakle mu tolika hrabrost da te večeri, ispunjen entuzijazmom zrele osobe, a opet dovoljno zaražen mojom višegodišnjom idejom i još uvek nedovoljno rasplamsalom ljubavlju prema muzici, ne ustukne ni tren pred monumentalnom institucijom u centru grada i sigurnim koracima se uputi unutar zgrade u kojoj će samo nekoliko dana kasnije doživeti prve žmarce upućenog mu aplauza. Tako i bi.Studentski Kulturni Centar, mala sala, 3 para uplašenih očiju na bini i nekolicina vernih prijatelja preko puta.Niti je tzv.bend mogao da pretpostavi šta treba u stvari da se desi a još manje kurtoazni gosti da predvide da će u godinama koje dolaze postati opasni zavisnici zračenja koje se podmuklo rađa, širi i na neki neobjašnjiv način obuzima grad,Beograd. Danas, kad god mi je teško, pokušavam da se setim svoje prve svirke, u stvari sećam se većine stvari: iznajmljenog instrumenta, klackanja tramvaja, nikad veće zgrade SKC-a, treće strofe neke tamo pesme koje nisam mogao da se setim, ali nikako u potpunosti ne mogu da vratim osećaj snage i pozitivne moći te, definitivno jedne od najvažnijih noći u mom životu.Trajalo je kratko, ali dovoljno, da raspali skriveni plamen, čija me toplina i danas greje. * E onda se jednostavno dogodilo.Onaj sa puno ideja,onaj što je zakucao one noći na moja vrata i onaj koji je predstavljao treći par ustreptalih teenage očiju na bini, sa par dobro izvedenih taktova, rekao bih danas da se više radi o zdravom pristupu nego o nekoj fascinantnoj tehnici, smelo se uputiše u jednu priču za koju nisu ni sanjali da će doneti niz uspona i padova, dogadjaja sa težinom holivudskog raspleta i puno prijatnog ali i gorkog ukusa u ustima.Mislim da su želeli više od svega da osete vibracije zvučnika iza sebe.Nisam siguran da su mogli da predvide da će se bezazlena muzička igra pretvoriti u ozbiljnu strategiju, sa svim atributima koje ona nosi, plenom, osmehom, ljubavlju, suzama.Mržnjom. Priznajem, mislim da se radi o sudbini.To je jedan od onih momenata kada se nekoliko ljudi okupe oko iste ideje i stvore bez mnogo sukoba i polemike jedinstvenu instant materiju, koja sama po sebi krene da raste, izgradjuje se, a njeni tvorci počinju da ubiru njene plodove. Nazvali smo se Radijacija, onako bezazleno, sponatno, bez ikakvog aludiranja na bilo šta što može imati direktne veze sa dotičnim pojmom.Oformili najmanju rok formaciju, najjednostavniju, najprovereniju i počeli nesebično da delimo emocije sa drugima. Nije li to jedan od osnovnih postulata umetnosti? Bili smo skloni interpretacijama ali primar je ležao u sopstvenim idejama koje su vapile da budu oslobodjene, da udahnu ustajali, bezidejni vazduh tog vremena i rasparaju tišinu protkanu dežavuisanim refrenima jednim novim originalnijim, pozitivnijim pristupom.Postali smo grupa. * U biti porodice je da se stalno širi.Radijacija spada u zaista plodne majke, mnogo ih je iznedrila, odgajila, stvorila od njih nove, bolje ljude, muzikante.Čini mi se da je negde i omanula, ili pak bila isuviše pametna da na vreme izvrši separaciju ne bi li ugrozila maticu.Sebe samu ili one koji su je stvorili. Uvek sam se u grupi u kojoj i danas radim osećao toplo, prijatno i sigurno.Nikad mi nije okrenula ledja, a siguran sam da i nije imala razloga za to.Govorio sam, i to mu dodje sada više kao neka definicija, ljude u bendu možeš da podeliš na one kojima je stvarno stalo i one koji su tu zato što “moraju”.A ne moraju.Onaj što mi je zakucao na vrata one noći, koga sam krstio time da “lupa” do kraja života, na najbolji mogući način vratio mi je “krštenje”.Krštenjem. Da, vreme je da se predstavimo, mi smo oni kojima je stalo.Nas dvojica.Kumovi.Prijatelji.Ritam sekcija.I baš smo zaglibili zajedno za sve ove godine. Nas dvojica. A bilo nas je baš dosta, što muških, što ženskih, mada ženskih tek od XXI veka, valjda smo konačno shvatili da ne možemo ništa protiv emancipacije žena.Ovo je šala, naravno.Jednostavno, žene su malo kasnije ušle u našu priču i kao po starom dobrom običaju donele novine, lepe na prvi pogled, mada je to uvek mač sa dve oštrice.Zamalo par puta da iskrvarimo.Ali i neminovnost.”Par sedih u kosi više”, kako kaže jedan, i “mirna Bosna”, kako reče onaj drugi. U svakom slučaju ne bih nabrajao ponaosob hronologiju dolazaka i odlazaka personala u našoj maloj firmi, jer to nije tema ove moje ispovesti.Ovo nije biografija, već moje viđenje jednog fenomena iz jednog specifičnog ugla, nadam se ne i suviše subjektivnog. Osvrnuću se ukratko na segment ljudstva koji je (ne)verno služio matici koja je hranila u prvo vreme nas a onda i dostigla razmere opšteg dobra za sve naše bližnje, koji su se Bogu hvala baš namnožili u ovim godinama, a kako stvari stoje nemaju tendenciju smirivanja rasta.Hvala našim porodicama na podršci i razumevanju.Zaista. * Tri plus dva jednako je pet.Prosto k’o pasulj.To je formula koja je jako brzo ustanovljena, na koju sam i danas ponosan, koja je odraz naše samosvesti, logike, tendencije. Onaj koji je količinom i bojom kose na glavi ublažavao, naravno veoma uspešno, nedostatak ženskog vokala, došao je u naše živote tiho kao senka.Svojim glasom i energijom veoma brzo je izašao iz senke i na opšte zadovoljstvo svih svoju senku oživeo i pretvorio je u svetlu figuru, dopadljivu, kvalitetnu. Peti.Nikada u životu nisam video nekog sa većom harizmom, nekoga koga bina više voli i nekoga ko oseća bolje puls publike.Peta petina bacila je našu rubikovu kocku duboko u podrum sređenu i oformljenu i stavila do znanja svima da je grupa Radijacija sada potpuno spremna za svoje male osvajačke pohode, još uvek bez posledica.Sve je još uvek na nivou dobre zabave i zarad dobrog raspoloženja.Bili smo veoma mladi, te drugačije stanje od tog nismo ni zaslužili, zar ne? Onom teenage momku, gore pomenutom, danas iz ovog ugla gledano, veoma sam zahvalan.Preuzeo sam kasnije “prinudno” njegov, a ne moj matični instrument, i danas sam multi-music-zanatlija.Nije više deo naše porodice, mada smo je zajedno gradili, ulagali.Negde je nešto puklo, bio sam uveren sve ove godine da je greška bila u njemu samom, što stvari nije gledao dovoljno daleko, mudro, strateški, mada je u svojim idejama bio na momente daleko ispred nas.Danas, više nisam siguran.Ne bih nikoga krivio, jer smo i danas prijatelji ali su nam muzičke pričice na različitim jezicima.Nema dodirnih tačaka, i ne znam da li ih je ikada i bilo, kad je on u pitanju.Bila je to prva karika koja je ispala, neminovna aritmija koja nam je otvorila neka nova vrata, podmuklo nas uvela u neki novi svet.Muzika je počela da zvuči različitije, melodije su nekako bivale zarobljene monetarnim šuštanjem.I sve je krenulo drugačije.Nisam se baš snašao, možda i danas vučem neke posledice vezane za taj period, ali je činjenica da smo ipak malo brže, čak rekao bih, furiozno uleteli u svet muzičkog biznisa i počeli da posmatramo sve iz drugog ugla. I tako su dolazili i odlazili, vraćali se i opet odlazili, sa osmehom, psovkama, ali uvek bez onoga za šta smo živeli.Bez iskrene melodije na usnama. Iz prve faze egzistiranja grupe, ne bih se osvrtao na neke druge ljude, ali ovom prilikom im hvala, hvala za sve što su mogli i šta nisu mogli, želeli i što nisu ni pomišljali da urade, a trebali su.Jedno je sigurno, moj kum i ja uvek bismo iznova postajali jači, mudriji, i pronalazili nove snage za nove korake, ali i ostajali duboko u srcu ranjeni, tužni, retko kad besni, razočarani. Alo kumovi, dobrodošli među ljude!Dobrodošli u svet sujete, zavisti, malodušnosti... Da, da, znamo mi to sve, ali da samo znate kako smo dobro zvučali, svirali, kako su nas ljudi obožavali i sve to ipak samo u okvirima underground-a naše muzičke scene.Bili smo tako mali a tako smo imali mnogo.I voleli su nas, publika, muzičari...Ali ipak ne svi. A mi smo samo voleli muziku... I danas je volim.Zato i postoji Radijacija, još uvek. * Ti si sav moj bol.Jedan refren, doduše ne tako običan, uobičajen.Na pravom mestu, u pravo vreme i ...Bum! Život u muzičkim okvirima doneo nam je sve one pogodnosti koje smo mogli da očekujemo ili im se nadamo.Konstantan rafal emo-rifova u mrak, nasuprot bine, iznedrio bi na trenutak par znatiželjnih ženskih okica koja bi tu i tamo po neustaljenom redu blicala, iz svih uglova sale, poput kratkotrajnih bljesaka sunčeve svetlosti na površini jezera.Neke bi zasvetlele jače, hrabrije.Pogođene i opijene pozitivnim talasom sa stejdža, mistične okice ubrzo bi postajale deo moje ili njegove svakodnevnice, i ... Nema dalje, bar što se ljubavi tiče, ovo nije ljubavni roman, a tek ne simpatična zbirka naših ljubavnih ludorija.A bili smo zaista u povlašćenim položaju, jer ko to ne priznaje, taj laže ili ne zna ili nikad nije bio u situaciji da sudi o tome. Sada nas je četvoro, mislim na svoju porodicu.I ostali imaju svoje porodice.Drago mi je zbog toga.Opet je Radijacija, nesvesno iz prikrajka odreagovala najhumanije.Nisam siguran da bi sve što me okružuje u mom životu imalo ovakav izgled da se nisam počeo baviti muzikom, na ovaj, pomalo fanatičan način.Moj sin pokazuje velike muzičke talente i neverovatno mi je drago zbog toga.U suprotnom bih žalio, jer bi to značilo da mu je mama uzalud mahala glavom i skakala ispod bine i tajnovito blicala iz mraka. I ne samo ljubav.Prijateljstvo.Velika reč, još veća stvar u realnom životu.Kilometrima reči, osmeha, dodira, praznih čaša i flaša, neprospavanih noći i ko zna čega još, kumovala je Radijacija, nesebično godinama stvarala veze, neraskidive ali i one površne, već izlizane.Između nas i njih, i njih i njih.Ali sve je to život. * Moj kum i ja.Hladno je.Čini mi se da nikad nisam bio usamljeniji.Počelo je na Slaviji.Sada, tu na istom mestu, gledam Radijaciju kako umire, lagano nestaje, nemoćna pred ubojitim ubodima ljudske nesvesti, nekolegijalnosti, gluposti.Gledam je na kolenima i ne čujem zvuke, ne vidim slike.Samo osećam prazninu.Izgubili smo celu formaciju, nema grupe, ničeg.Danas znam da to nije bila stvar trenutka, već posledica laganog truljenja, zadnjih par godina.Bilo je neminovno, a ja se nisam mirio sa tim.Mrzim poraze, gubitke.Kasnije će me u životu napraviti velikim pesimistom.Oni su odlučili da sami sebi krče put u budućnost, bez nadzora matice, i tako je moralo biti.Ništa to nije moglo da spreči.Možda je do te anarhije dovela prevelika demokratija?Ali zar Vam ja ličim na pravnika? Tada nisam ni mogao da pretpostavim gledajući je onako obezglavljenu i ranjenu kolika je bila njena lukavost i snaga iz potaje.Kao da je bilo krajnje vreme za novo rađanje, blagodetni reset, koji nas je za abnormalno kratko vreme uveo u drugu fazu života, grupe. Da se razumemo, bio bih potpuno neiskren ako bih rekao da se ne ponosim, da mi neće večno ostati urezana i da ne nosim neprocenjivo iskustvo iz prošlovekovne Radijacije. Neke stvari se nikada neće ponoviti.Fluid i poenta.Tako ja to vidim.I osećam. Druga faza.Novi vek.Ozbiljna, stamena, pametna, jednostavna, dobitna biznis forma, obogaćena ogromnim iskustvom iz prošlosti.Tu i tamo, u svom strmoglavom sprintu ka vrhu, naletimo na prepreku, posustanemo za tren, lagano se istumbamo, otresemo sa sebe prašinu, ali ne gasimo motore.Pogon nepogrešivo juri napred.Sa nekim novim ljudima, novim naravima, njihovim, pardon, našim problemima i mukama, te standardno dobrim muzičarima, ali to nikad nije ni bilo sporno. Ko je nova Radijacija, pitaju mladi, stari, poznati i nepoznati?Čućete i videćete, zar ste sumnjali u Nas? * Uvek sam pisao pesme.A onda sam iznenada prestao.Duboko u sebi, izgubio sam ključeve do svog srca, do arhive svojih osećanja.Ubijale su me obaveze, bezkompromisne i rastuće, vreme koje dolazi izgubilo je svoje opojne mirise koje sam uvek voleo, koji su mi davali unutrašnju snagu.Radijacija se nekako učaurila, letargično održavala svoju sigurnu plovidbu, kao da je znala da je konačni cilj ispunjen.Dostigla je na neki način atribute male države, koja je jača i uvek iznad svojih podanika.Gledam je.Stameno se osmehuje, svesna svoje snage i moći.Ali me nikada nije povredila, niti će.Ni kuma.Mi smo je učinili takvom kakva je. Imam utisak kao da nas zadnjih godina stavlja na ispit, nekakvu algoritamku raskrsnicu šta dalje uraditi i čime malo uzburkati nepregledni okean oko nas.Kao da je došlo vreme za novo rađanje, sve više se prisećam klackanja tramvaja.Disharmonični zvuk njegovih šina uporno raspetljava katance u magacinu mojih sećanja, emocija. Počeo sam ponovo da pišem.Puno.Neprestano razmišljam o optimizmu koji mi se vratio posle dužeg vremena i mirisu koji bar sam virtualno proizvodim u sebi.Bile su to lepe pesme.Nove.Podarili smo kako i dolikuje napretku XXI veka Našoj Radijaciji krila.Sigurnije nego ikad poletela je u etar.Neki su nas prepoznali, neki nisu, neko se setio, neko trudio da zaboravi.A ja sam osećao slobodu.Veću nego ikad. * Evo me sad tu baš naspram njih.Samo nas zavesa deli.Velika bina, moj prvi veliki koncert.Naš.Imam tremu.Ne, nemam, samo sam nestrpljiv.Ne znam u stvari.Želim više od svega da izađem, pustim glas, da ih vidim.Sve njih, sva ta nepoznata lica i poznata, ona u prvim redovima, moja, samo moja.Znam da nas čekaju osmesi, po prvi put su svi jedinstveni u svojoj nameri da nam upute pozitivne signale koji će u nama proizvesti lavinu sreće, dugo iščekivane, već pomalo zaboravljene drhtavice od pre mnogo godina.Imam utisak da čujem opet šine, ali bolje nego ikad znam treću strofu svoje pesme, želim da zapevamo zajedno.Nahranite aplauzom naše gladne uši, ljudi! Noćas čekam na tvoj znak, Radijacijo!Bilo kakav nagoveštaj mi daj da je to ono o čemu smo sanjali, ono šta smo gradili i u šta smo ulagali, da je više od polovine mog života zaista bilo fokusirano na pravu stvar. Vreme je.Napuštamo backstage.Nema nikakvog znaka.Samo potmuli huk mase iz daljine.Osećam kako me gleda, prati svaki moj korak.Dalje moram sam i ja to znam.Korak postaje sigurniji i jači.Sad je taj trenutak i spremniji nego ikad idemo da ga ugrabimo, sačuvamo za sva vremena.Idemo da sviramo, dobro se zabavimo i otvorimo novo poglavlje u životu jedne naše male tvorevine, jer ako Vam išta znači: OVAJ BEND SAMO POZITIVNO ZRAČI! I to je to.Svega ostalog što će se dešavati u godinama koje dolaze, Vi ćete biti svedoci, postaćete nesvesni graditelji našeg ličnog monumentalnog zdanja, stavljajući kamen po kamen u svaku njenu poru i prazninu, čineći je sve jačom, trajnijom i neuništivom. A šta je bilo između početka i sada?E, prijatelji, između smo bili MI, ovenčani snagom najboljih nota i ritmova, opijeni muzikom, noćima, danima, godinama na bini, nahranjeni hiljadama aplauza, urezavši tako zlatnu posvetu prvenstveno sebi a onda i drugima negde na dnu srca odakle se rađa život. “Uspešno su godinama izvodili YU ROK nostalgiju i time dali jak doprinos sebi i drugima (više hiljada njih), u pravilnom i zdravom “odrastanju” i pogledu na svet, jer Radijacija i sve oko nje nije bila samo muzika, bila je druženje, stav i neminovnost onog vremena što ostade za nama! ...Ej Radijacijo, ko te nije voleo, ne zna šta je izgubio...!” Beograd, 08.06.2007. by Caki